 |
| Achille prayed “PELASGIAN ZEUS OF DODONA” (The Iliad, XVI, 223) |
II Pelasti kao protoindoevropski koren antičke civilizacije i
moguće srpskoslovenske veze sa njima
1. Karakterizacija pelaškog areala u kriptoistorijskom
pristupu autohtonim starincima Balkana
Već prilično obogaćena grupa saznanja o Slovenima i Srbima među njima u starini, krije se pod još uvek nedovoljno informativno uobličenim rezultatima istraživanja o drevnim starosedeocima Balkana Pelazgima ili Pelastima. Još iz prvog veka stare ere, kod geografa Strabona (63. g. st. e. - 19. g. st. e.), koji je umnogome sledio istoričara Polibija, možemo da pročitamo: ''A Pelasti kao neki prvobitni narod svu je Heladu obuhvatao, najviše među Eoljanima koji su kod Tesalije, sa svima se slažući'' (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecem, Basileae, 1571, str. 244.) Herodot je smatrao da je najstariji narod za vreme Psametiha u Egiptu onaj iz Frigije, prema mnjenju Egipćana, ali je znao i za Pelaste, koje takođe spominje u svojoj istoriji, kao svoje savremenike na Peloponezu i Heladi uopšte. Ovi Frigijci pripadaju Pelastima, autohtonim balkanskim starincima, jer su se sa centralnog Balkana preselili u Frigiju u davnini.
Helenska plemena počela su da naseljavaju jug Balkana najranije XX veka st. e., a tu kolonizaciju završila do osmog i sedmog veka st. e. Prilikom kolonizovanja, na tom tlu zatekli su starosedeoce Pelaste, koji su taj prostor nastanjivali - oduvek. Utoliko među njih spadaju i sve one zajednice naroda koji se nazivaju ''ilirskim'' ili ''tračkim''. Seoba Pelasta (jednog dela) sa centralnog Balkana u šire područje Mediterana zabeleženo je oko XX veka st. e., a seoba u Anadol i osnivanje Frigije oko XII veka st. e., kao i u oblast donje Jermenije oko I veka st. e.
Iz kolonije ''Palestine'' oni se sele u Italiju, da bi tamo bili zabeleženi kao Tirenjani ili Etrurci, o čemu sasvim jasno piše već Strabon. Pored toga što kod njega nailazimo i na značajan podatak za srpsku toponomastiku, budući da sasvim jasno kaže: ''Kako su reku Ksant Srbica nazivali ranije" (ibid., s. 763); kod Strabona nailazimo i na navođenja autora koji su ranije kazivali o Pelazgima, a u čiju verodostojnost on ne sumnja. Tako navodi stihove Homera i Hesioda, Evripida i Efora od mlađih, iznoseći i sledeće: ''Antikleid je prvi govorio o (Pelazgima) Lemnu i Imbru, te da su sa nekim takvima od atičkih Tirenjana prema Italiji otplovili.
Od atičkih istorijskih pisaca Pelazgi su zabeleženi, kao da su i potekli sa Atike. Zbog mnogih lutanja i traženja pravde, moguće je da su se našli na mestima, gde su ih atičani pelargima nazivali'' (s. 245) Ako ponovo konsultujemo ''najstariji istočnik Balkana u najboljem smislu te reči'' (M. Budimir, ''Sa balkanskih istočnika'') iaime, Homerovu ''Ilijadu'', naći ćemo ime Pelasta ili Pelazga u sastavu trojanske vojske zajedno sa Dardancima, Tračanima, Peoncima, Paflagoncima, Enetima (Venetima), Mišanima (Il. 9., st. 786,877). Na strani ahejske vojske našli su se Danajci, Beoćani, Aspledonci, Fokejci, Lokrani, Abljani (ne i Abiji sa Podunavlja), Atinjani, Mikenjani, Arkađani, Rođani (Il., 8., st. 484, 748). Moglo bi se uz lak prizvuk šale zaključiti, da sve što bi bilo nama etnički bliže učestvuje na onoj strani u Trojanskom ratu14, koja taj iscrpljujući dvadesetogodišnji rat gubi. Pobeđuju ljuti Ahejci (potomci asirskih Ahavandi) i kao uspešni na ratnom planu, očigledno svojim uspesima fasciniraju istoričare u onom smislu poznate izreke, da o ratu ''pišu pobednici''.
14) ''Razaranje Troje'', ''svetog grada Iliosa'', dogodilo se po Tinaju 1334. g. st. e., po Sosibiosu 1171., a po matematičaru Eratostenu 1183. r. Kao najverovatnija uzima se 1250. godina stare ere na osnovu rekonstrukcije događaja o kojima kazuje Homerova Ilijada i Odiseja, kao i kasniji zapisi. (Vidi - Niko Županić, ''Trojačni i Arijevci'', Glas SKA, LXXXVI, drugi raz. 51, Beograd, 1911)
Za Srbe koji su se smestili u trupu Balkanskog poluostrva, nalazeći se na mestima doklasičpih Bruga i Dardanaca koji su davno prešli preko Helesponta i osnovali Troju ili Ilij, dopirući još dublje u Malu Aziju, nije nevažna činjenica da su se pomešali sa onim sjajnim strosedeocima koji se nisu selili. U mirnoj simbiozi slovenski Srbi sa svojim zadružnim načinom vođenja privrede i matrilinearnim društvenim stratigrafijama, imali su u starosedeocima po shvatanjima bliske veze, ne samo sa Brugima, Dardancima ili Venetima, nego pre svega sa Srbima starosedeocima na Podunavlju i Panoniji, kao i Iliriku uopšte. Još je davno Milan Budimir naglasio: ''Ovi balkanski Veneti imaju imenjake ne samo u ruskim Vjatićima i u složenicama kao Vaclav i Vjačeslav, nego i u jadranskim Venetima i dalje na zapad, sve do Atlantika. Za ovo ime zna i pesnik ''Ilijade'', odnosno Ahileide.'' (Sa balk. istoč. str. 40)
Ovaj iskaz upućuje nas na Šafarikovo merodavno mišljenje kako su prvobitno praslovenska imena bila Srbi i Veneti, a da su tek kasnije pobeležena i ostala u prilično arhaičnim, pa i izmenjenim značenjima (Budini, Nauri ili Neuri, Kimeri ili Kimberi, Imbri, Simbri, Sigini). U pradavno doba ovim kriptoistorijskim deskripcijama i supskripcijama, pridružilo se i ime Pelazga ili Pelasta, kao naziv za više etničkih grupacija koje su se raširile po u Balkanu i Propontidima, sve do Zakavkazja i kopna Male Azije.
U taj drevni korpus naroda jednim svojim delom spadaju i narodi slovenskog etnika u starini. Kako Ptolomej u Panoniji spominje srpske gradove, koji nose imena nacioealnog obeležja, to je moguće pretpostaviti da su neki Starosrbi spadali u taj pelaški korpus naroda, nalazeći se na Posavlju, Donjem Podunavlju i u Trakiji, prema Propontidima. Pouzdani istorijski podaci ili verifikovani arheološki materijal koji bi to direktno potvrđivao, koliko je nama poznato, ne postoji, ali to samim tim ne znači da tako nije i bilo. Ima danas naučnika koji javno tvrde da nema nikakvih istorijskih dokaza za postojanje matrijarhata (a J. Bahofen u svojoj knjizi ''Matrijarhat'' izneo ih je u obilju), kao i onih koji tvrde da nema nikakve slovenske keramike?! ''Tripoljska kultura'' njome obiluje, makar oni smatraju da je istorija zatvorena sa neprobojnim ogradama, koje onemogućavaju njeno suvislo čitanje. Sve drugo čini im se kao priče, koje ništa ne kazuju o stvarnosti, već o proizvoljnosti.
Baš suprotno ovakvom stanovištu, istoričari iz frankofonskog govornog područja još 1772. g. svode ovako svoja mišljenja o tim ''mitskim tricama'': ''Pelazgi, prvobitni stanovnici Grčke i Italije. Stigavši na Dunav, prešli su ovu reku i prodrli na Balkansko Poluostrvo, dok su se drugi peli uz Savu, koja ih je odvela u severnu Italiju. Otuda postoje dve grane Pelazga: jedna istočna, u Grčkoj, druga zapadna, u Italiji. Njihov dolazak se stavlja u 2000. g. pre Hrista, ali, moguće je da je bilo više njihovih seoba. Trojanci su bili Pelazgi, a Sabini u Italiji bili su, bez sumnje, najstariji ogranak velike mase Pelazga. Pelazgi su skoro svuda, posle izvesnog vremena, bili pobeđeni, isterani, svedeni na stupanj inferiornosti od novodošlih rasa: u Grčkoj su Dorani lišili Pelazge svih dobara.
Kasnije, kad su se Grci ustoličili u Južnoj Italiji, koja se po njima nazivala Velika Grčka, oni su od Pelazga uzeli najlepše oblasti. Pelazgi, koji su preživeli sve ove prevrate, jedni su se pretvorili u masu robova ili u zavisne kmetove vezane uz zemlju, a drugi su se sabili u nekom uglu zemlje, koju su nekada posedovali u potpuposti, ili su pak odbegli u planine. Neki su se opet otselili i tražili novu otadžbinu, osobito po ostrvima: tako Lemnos, Samotračko ostrvo, Sardinija, behu napunjeni Pelazgima. Zemljoradnja, metalurgija, arhitektura, bila su njihova bliska zanimanja.
Pelašku epohu karakterišu kiklopske građevine.'' (Dictionnaire universel d'Histoire et de Geographie, par M. B. Vouillet, Paris, 1772, c.255). O etnogenetskoj strukturi i jezičko-običajnim obeležjima saznajemo iz ogromnog dela Diodora iz Sicilije ''Istorijska biblioteka" III, 67, pisanog početkom naše ere. On kaže:
''Τον δ' ουν Λινον φασι τοις Πελασγικοις, γραμμασι συνταζαμενον τας του πρωτιου Διονυσιου πραζεις και τας αλλας μυθολογιας απολιπειυ ευ τοις υπομνεμ ασιν. Ομοιως δε τουτοις χρησοασθαι τοις Πελασγικοις γραμμασι του 'Ορφεα και Προυαπιδηυ του 'Ομερου διδασκαλου...''
(Po predanju, Lin je pišući pelaškim slovima, ostavio priču o delima prvog Dionisa, kao i druge priče. Takođe služio tim pelaškim slovima Orfej i Pronapid, Homerov učitelj.)
Ako ovaj dokument dovedemo u vezu sa Evripidovom ''Alkestom'', gde u stihovima 966-969, kaže: ''nema ni leka ni / u tračkim tablicama, na kojima / ispisana je Orfejeva / reč'', onda će nam lokacija već biti bliža. U već navedenom poglavlju dela Diodora Sicilskog koje se odnosi na opštu istoriju od početka sveta do 180. olimpijade ili 60 g. st. e., on spominje Timoteja, unuka Laomedonovog, koji je živeo u Orfejevo vreme i putujući daleko kod grada Nikeje na obali Okeana, doznao potpunu priču o Dionisu, koja je kazivala o svim prilikama njegovog života. Na osnovu toga on je napisao spev ''Frigija'' i to na drevni način: ''Služeći se znacima prvih Pelasga i pelaškim govorom.'' Očigledno da su pelaški ''karakteri'' ili pelaška slova, nešto različito od onih kojima su se služili Grci, kao uostalom i jezik, na šta ovaj citat iz Diodorovog spisa jasno upućuje.
Uz ovu temu valja navesti i prilično poznat, ali ne uvek i dovoljno istaknut dokument, koji nalazimo u čuvenoj Fabricijevoj Grčkoj biblioteci t. VII (1705-1728), u kojoj se navodi čuveni odlomak iz dela Dionisija Tračanina ili Gramatika (rođen oko 100 g. st. e.). Sholija na njegov tekst ovako glasi: ''Ima ih koji tvrde da su se slova, kojima se mi služimo, crtana s lišćem feniksa, ili palme, proširila među ljudima i da su ona zato prozvana feničanskim. Prema tom načinu, dakle, radilo bi se o jednoj igri reči, koja proističe iz činjenice da Grci imaju isto ime za palmu i za Feničane, na osnovu čega je stvoreno opšte dopušteno mišljenje, po kome bi grčka slova bila feničkog porekla.''
I Plinije svedoči da se kao materijal za pisanje upotrebljavalo lišće od biljaka ''in palmarum folii primo scriptantum'' (Pl. Nat. hist. XIII, 69), ali i ističe kako su rimsku mladež u pismenosti podizali Etrurci, ili Tirsenci - Pelazgi. To su oni narodi koji prethode grko-rimskoj dominaciji na Balkanu, i to u ekonomskom, jezičkom i religioznom pogledu. Balkanski Pelazgi ili Pelasti su ona staroevropska zajednica koja je ujedno i nosilac civilizacije, koju nazivamo ''Vinčanska kultura''. U njoj pre svega nastaje nešto takvo kao pismo, koje je prvi otkrio arheolog Miloje M. Vasić, a zatim potvrdili G. Čajld, N. Vlasa, M. Gimbutas, R. Pešić, M. Vin itd.
Imajući u vidu Diodorove iskaze kao istorijsku dokumentaciju o postojanju pelaškog pisma i jezika (Orfej-Lin-Timotej), a u Trakiji, prema Mojsiju Horenskom žive i srpskoslovenska plemena, sasvim je moguće da je ta pismenost vezana za starosrpski areal, nasuprot podsmesima: ''Koliko mi je poznato, prof. M. M. Vasić bio je prvi u našem delu Evrope koji se digao protiv nordizma i koji je karpatsko-podunavsku kulturu doveo u vezu sa kulturama anadola i istočnog Sredozemlja. Kako su nemački stručnjaci (i njihovi slovenski sledbenici) gotovo podrug veka gospodarili evropskom naukom, naročito u pogledu antike i istoka, trebaće još truda i vremena da se izvrši revizija tradicionalnih shvatanja, izgrađenih u duhu nordizma.'' (M. Budimir, ''Antika i Pelasti'', Skoplje 1959)
Na taj način, shvatanja izgrađena i u učvršćenosti potvrđivana u duhu nordizma, i kod mnogih nordističkih sledbenika kod Slovena, interkontinentalno su zaljuljana i s naše strane15, mada je već poodavno najveći udarac ovakvim nemilosrdnim ukalupljivanjima pogleda zadala arheolog i ponos slovenske nauke Marija Gimbutas, svojim studijama o Staroj Evropi, koju je zajedno sa njenim boginjama i bogovima smestila na Balkan; odakle, najverovatnije, potiče prvobitna pismenost i umetnički zamah, naročito u Podunavlju, kako je to još 1929. g., sledeći pronalaske vinčanskih artefakata M. M. Vasića zaključio i Gordon Čajld u knjizi ''The Danube in Prehistory''. (''Curious signs seratched on the vases from Vinča and Tordos agree with the marks on Egyptian vases of predynastic and protodynastic times'', ibid., p. 33.)
15) U omanjoj studiji ''Tragom za Pelazgima'' (Zagreb, 1922), krenuo je Niko Županić da odgonetne ''maskirnu glavicu od pečene gline iz Belog brda u selu Vinči u Srbiji'', koga je ona podsetila na stare narode bližeg orijenta. On je preistorijsku glavicu iz Vinče uporedio sa Hetitskim crtežima ljudskih glava i došao do zaključka o velikoj podudarnosti, što je za posledicu imalo saznanje da negroidna kompleksija koju ta glavica nosi, nije nešto što bi pripadalo ''arijevstvu'', već mešanim hato-alarodijevskim narodima.
Otkud oni na Balkanu pitao se Županić, i makar i nedosledno konstatovao: ''Kao što rekosmo, Hati se pojaviše u istoriji oko 1500. pre Hr. i ratovali su protiv svojih suseda u Armeniji, Kapadokiji, Kilikiji, severnoj Mesopotamiji i severnoj Siriji kroz stoleća tamo do 700. pre Hrista. U drugoj polovini druge tisuće pre Hrista Hati su imali jaku državu i oko god. 1280. kad je njihov vladalac Khatusil sklopio mir sa Ramzesom II hatitska se imperija rasprostirala na jugu do reke Orontesa, na zapadu do Egejskog mora, na istoku do Mesopotamije i na severu do Crnog mora. Ako ne pre, to se mogao tada neposrednim dodirom vršiti kulturni uticaj hetitske Male Azije na Egeju i Balkansko poluostrvo, kad već i pre ne bi to bio slučaj pod pritiskom vavilonskih i asirskih osvajanja u Prednjoj Aziji. Udarima akadskog kralja Sargona (2500. pre Hrista) podlegle su naime neke oblasti u primorju preko puta Kipra, za koji misle da je isto tako bio osvojen od Arkađana. Time je došao Sargon u vezu sa Hatima (Hetitima), jer se u Babelu (Biblosu) tada spominje Ishara (Ištar), koja je inače poznato božanstvo Hetita...(ta plemena) ugrožena sa istoka uzmicala su prema zapadu, prema Egeji i Balkanskom poluostrvu (tamo, str. 4-5)
Ha tom tragu gospodin Radivoj Pešić razvio je svoje razmatranje koje ga je odvelo do produbljenijeg razumevanja prvobitnog pisma, koje je još sa nesigurnošću svog pronalazačkog talenta otkrio i imenovao ''Vinčanskim pismom'' Miloje M. Vasić. Strukturišući ga preko ''bukvara'' koji predstavljaju tri osnovna grafema ''A-L-D'' potvrđena na nalazištima Lepenskog vira, on je pokazao da to ne mogu da budu slikovite predstave znakova vlasništva ili poželjnih predmeta, nego odmah i neposredno apstraktno-slovno linearno pismo. Dajući argumentaciju za svoja shvatanja, u onoj meri u kojoj je to pri stanju istraživanja u modernoj nauci moguće, gospodin Pešić pokazao je i razumevanje nad mogućom zaprepašćenošću nad takvom činjenicom:
''Sigurno je da je teško shvatiti činjenicu o postojanju linearnog pisma u tako dubokoj prošlosti. Potrebno je mnogo argumenata da bismo se uverili u pismenu komunikaciju praistorijskog sveta. S kim je to on komunicirao pismom, sa svojim prijateljem, sa svojom porodicom, s institucijama, sa samim sobom ili sa budućim svetom? Možda sa svima. Ali on je poznavao umeće pisanja. I o tome ostavio brojna svedočanstva. Jer, ako je pokazao smisao za geometrijsko osmišljavanje prostora, što je rezultat poznavanja proporcija, a ovo rezultat poznavanja broja, ako je pokazao smisao za osećaj ritma, što je potvrdio upotrebom koštane svirale i ako je, konačno, pokazao izuzetan dar za estetsko oblikovanje kamena dosežući visoki umetnički nivo likovnog izraza, on nas ne iznenađuje i dokumentacijom o svojoj pismenosti...
Slikovit prikaz ovog procesa daje koren u matematici, a to je koren slova čija tri elementa nalazimo upravo kraj svakog ognjišta i žrtvenika u staništima Lepenskog vira. Dakle, kao sastavni deo oltara, kao sam oltar. Jer slovo i nije ništa dugo do oltar s koga se kreće u realno i ponire u onostrano.'' (Radivoje Pešić, ''Vinčansko pismo'', Beograd, 1995., str. 112-113)
Sakralizujući na taj način smisao pismenosti, gospodin Pešić je postavio određen okvir i svrhu razmatranjima kojima se bavio povodom pojave protoistorijske pismenosti, koju ona najverovatnije i ima. Ono što je ipak daleko istaknutije u toj pretpostavci, a ne dospeva do izraza, jeste svest tog drevnog čoveka o njegovoj vlastitoj egzistenciji, kao i jasno ostavljena dokumentacija o smislu svega što jeste i biva. To je onaj ključni podatak važan za arheologiku uma, a koji govori o nadvremenom suštastvu duha koje traži tehnike svog ispoljavanja na način koji će mu najprisnije pristajati. To dakle ne može dovoljno dobro da bude posmatrano tek kao ''svedočanstvo mehanike nastanka pisma'', nego pre svega kao tehnika ili umeće koje iskazuje neanestezirano prisustvo duha kao vidova znanja o sebi i karakteru stvarnosti koja taj duh okružuje, prožima, iskazuje, objedinjava. Svejedinstvo stvarnosti time se očituje kao prisutno ma gde da mu odredimo ili zamislimo početak. Istina je da takvih početaka zapravo nema po sebi, već vazda tek za nas i za naš smisao njihovih poimanja. Sam karakter svesti početak po sebi isključuje zbog lepljive potrebe svrstavanja u vremenske raspone i utapanja u prostorne vrste, budući da njegovo prisustvo samo gradi vreme tako da njime samim ne biva ni svodivo ni odredljivo. Svest o vremenu i kao svest (svog) vremena, ukazuje na granice vremenovanja i time i granice svetovanja sveta po njegovim strunama koje mu leže u osnovu. Idejnost tako prevazilazi horizont pukog trajanja, budući da svetlosno jezgro uma iz kojeg progovara samo to vreme i trajanje tek otvara i omogućava, nezavisno od toga da li se to dešava u praistoriji ili negde u najsavremenojoj epohalnosti. Na dokumentima pismenosti Vinčanaca i Lepenaca, evidentnost te činjenice se sama nameće.
2. Antička dokumentacija o Pelazgima i njihove
denominovane veze sa slovenskim etnicima
Postojbina Pelazga po predanju je Tesalija (Her., Hist. I, 56; Strab. Geog. V, 224; IX, 443; Serv, Aen. HŠ, 600, Lyk. Alex. (Kas.) st. 177), a y Ilijadi čitamo usrdnu molitvu Ahilejevu - Zeu, ana, Dwdwnaie Pelasgike, thlwqi naiwn (Il. XVI, 233: ''Zevse, gospode, dodonski pelaški, koji daleko, gde se priziva kao onaj koji vlada u studenoj Dodoni (Epir) okružen Selima vračevima koji leže na zemlji i ne peru noge, upražnjavajući neki vid asketizma. I prema Diodoru Sicilskom Ahilej je vaspitan na Skirosu, gde su stanovali Pelasti.
Prema, Strabonu, Pelazgi su staro dogrčko pleme naseljeno u Argosu i Atici, dakle u srcu potonjeg helenstva kojeg će obrazovati prvobitno divlja plemena Ahejaca i Doraca (još Hetiti ih nazivaju Ahavande) koje opisuju kao ljutice, a pelaško ime rasprostiralo se od Tesalije do Krita. Herodot Pelazgima naziva i Atinjane (Ist. I, 56; VIII, 49), Jonjane (VII, 94), Eolce (VII, 95), Arkađane (I, 1461. te stanovnike Dodone kao i Homer (Ist. II, 52), i Argosa (II, 171).
Pelašku Heru kao matrilinearni kult spominje Apolonije Rođanin (Argonautica, I, 44: "Ηρα Πελασγης''), a Sofokle tragički pesnik smatra Larisu u Tesaliji gradom Λαρισσα μητηρ προγουωυ Πελασγιδωυ (Larisa majka pelaških predaka), dok Helanik tvrdi da su Larisu osnovali sami Pelazgi, napominjući kako i Vergilije Ahila naziva Larisaeus [Aeneida, II, 179). Potvrđeno je da se na novcu Larise iz tesalskog saveza nalazila utisnuta Ahilejeva glava, čime se posredno potvrđuje da su Pelazgi smatrani prastanovnicima Grčke. Prema rimskom piscu Makrobiju (7,28) Pelazgi su iz Dodone došli u Italiju po Zevsovom orakulu, i tu podigli hram Divu i žrtvenik Kronosu. Prema Pliniju, kada su proterani iz Grčke, došli su preko Jonskog zaliva do Umbrije pa su, prema antičkom predanju, od Pelazga ili Tirsena proistekli Etrurci, za koje zna već Sofoklo kada spominje etrurske Pelazge (fr. 248), i Strabon (5,221) navodeći isto. Mnogi gradovi Etrurije smatrani su kolonijama Pelazga (Kroton, Agila, Piza, Saturnija), a Dionisije Halikarnaški sasvim identifikuje Aboridžine i Pelazge (1, 20, 28).
Srodstvo Rimljana sa Pelazgima pretpostavljalo je izvođenje njihovog porekla od Arkađana zarad svečanog nimbusa, a pesnik Likofron, kako na to odlično ukazuje dr Stevan Josifović, i sam drži da su Pelazgi ''stariji od Meseca''- Arkađani. Oni su međutim, živeli i na Kritu odakle su Brugi i Frižani, kao i na Kipru gde su stanovali i preddorski Ahejci. Po tradiciji, Tirseni ili Pelazgi bili su i učitelji Grka, kao i vešti zemljoradnici i graditelji zidova.
Isto tako, prema Pliniju (Nat. hist. VII, 56, 201), bili su jednako vešti mornari kao i proizvođači oružja, naročito poznatih kopalja (setimo se i Sigina po Herodotovim informatorima). Za Etrurce on zna da su pismeni i odlični vaspitači rimske mladeži, te da su arhitekturom, religijom i nošnjom toliko uticali na Rimljane, da su i posledlji kraljevi bili tirsenski doseljenici poreklom iz Korinta. Nije li tu i odgonetka Enejinog porekla, koji se po dolasku u Italiju naselio u zemlju Aboridžina (a-boreiginon = potomci severca) smeštenih iznad Laciuma, od koga potiču Romul i Rem, osnivači Rima. Eneja iz Troje dolazi prvo u (staru) Makedoniju, a odatle prelazi u Italiju, gde se udružuje sa Nanosom i Telefovim sinovima Tarhonom i Tirenom, osnivajući Lavinijum. U oblasti Aboridžina on vlada nad Latinima i Samnićanima, a u Lavinijumu podiže hram boginji Minervi, što odaje filosofske sklonosti i pelazgo-helenski karakter.
U takve podatke uklapa se tumačenje Tadeja Volanskog koji je terakotu pronađenu kod Krečenta 1846. g., i datovanu na H vek st. e., protumačio kao slovenske reči napisane grčkim pismom, kao ''Irakleos Sklabenos'' ili ''Herakle slovenski''. (Tadej Volanskij, ''Pamjatniki pismennasti Slavjan do Rizdva Hristovogo, Moskva, 1854.) Pelasti su onaj narod koji je izuzetno važan usled svoje istorijsko-geografske rasprostranjenosti za dešifrovanje paleoslovenskih zajednica i pitanje protoslovenske otadžbine, svakako u uskoj vezi sa problemom protoindoevropske domovine uopšte.
Pre svega, važna je prvobitna lokacija svih proto-indoevropljana, pa i slovenskih Srba među njima, o čemu postoji, nasuprot do tada preovlađujućim mnjenjima ''nordijske škole'', čak i matematičko-klimatološki argument. On kaže da nordistička paralela linije naseljenosti do tzv. ''crvene bukve'' (fagus salvatica) stoji mnogo južnije od topografije Kalinjingrad-Odesa: ''Doklasična leksička grupa baukoV sa svim svojim članovima dovoljno je rečit dokaz da se pri određivanju protoslovenske domovine ne možemo više držati crvene bukve. Slovenska su se naselja prema tome nalazila odnosno mogla nalaziti i s južne strane te linije, za koju se već zna da se stalno pomera dalje prema severoistoku. Ovo pomeranje u vezi je sa povlačenjem poslednjeg ledenog pojasa, koji je po mišljenju stručnjaka dopirao po prilici do 45 stepeni severne širine i to bi odgovaralo liniji koju ima Sava sa donjim tokom Dunava. Taj ledeni pojas bio je tako moćan da je ostavio vidne tragove glečera na svim višim balkanskim planinama pa i na samom Olimpu.
Shvatanje Hirta, Kretschmera i ostalih nordista o proto-indoevropskoj, pa prema tome i proto-slovenskoj postojbini u onim evropskim oblastima koje leže severnije od 55 stepeni severne širine teško je prihvatljivo sa gledišta Milankovićeve matematičke klimatologije. Linija bukve počinje danas od Kalinjingrada a to je na 55 paraleli. Ali pre 50 vekova kada se počela rasturati proto-indoevropska zajednica ta je linija bukve morala biti znatno više na jugu. Geografi i klimatolozi računaju kao sa pouzdanom činjenicom da su se baltičke oblasti u vezi sa povlačenjem ledenog pojasa prema severu mogle koristiti za trajnija naselja tek pre nekih 7000 do 8000 godina. Ali se crvena bukva u većem obimu mogla održati u tim krajevima najranije početkom III milenija.
Za južni položaj protoslovenskih naselja govore najzad osim fitonima b u k, i druge činjenice, koje potvrđuju protoslovenske veze sa balkansko-anadolskom civilizacijom u doklasično doba. Nepostojanje takvih veza sa finsko-ugarskim kulturnim pojasom isto je tako rečit dokaz za južniju lokalizaciju protoslovenskih naselja'' (Milan Budimir, ''Problem bukve i protoslovenske domovine'', Rad JAZU, Zagreb, 1951., knj. 282, str. 29, 30, 31)
Pitanje bukve višeznačno je važno, jer ovaj fitonim kao balkanska bukva: ''mimo sve svoje srodnike po učenju dendrologa odlikuje crvenim srcem (stoga nem. naziv Rotbuche)'' (Isto., str. 22). Crveno srce je važno jer satemski oblik crvene bukve dolazi u Podunavlje sa Anadola, od plemena Misa i Lida koja su još pre trojanskog rata zajedno s Teukrima provalili u Balkan (Herodot, VII, 20), a sa Frigima i Ilirima ulaze u korpus pelaških naroda, sa kojima u VIII veku st. e. iz oblasti Misa, Lida i Friga dolaze i Etrurci kao balkanski srodnici Pelazga, a na osnovu kojih jezički se utvrđuju važni pojmovi - pisati, zlato, blistati, sjajan, knjiga, grad, i t.d. Veze između balkanskih Pelazga ili Tirsena, t.j. Etruraca ili Rasena, Rašana i Slovena, pokazuju u jezičkom saobraćaju rođačke odnose, koje je Milan Budimir prikazao u svojoj obimnoj studiji Pelasto-Slavica, Rad JAZU, knj. 309, Zagreb, 1956.
Tu on brani Herodotovu, verovatno i po starini najubedljiviju teoriju, da su Etrurci ili Raseni došli na Apeninsko poluostrvo iz zapadne Anadolije, a realnost veza sa Slovenima i Tripoljskom civilizacijom, potvrđuju pre svega teonimije ili sveta mesta uopšte, a napose za pojedina božanstva. To ne mora nimalo da nas iznenađuje, ukoliko znamo da su teonimi leksičko-energetski odnos čovekov prema svemu što jeste i biva, kako je do toga stigla misao zasnovana u Platonovj akademiji kod jednog od poslednjih njenih upravnika Prokla Dijadoha. Proklo tu snagu imenovanja vidi ispoljenu u mentalnom vajarstvu kao bogotragalačkoj duhovnoj arhitekturi, a njegov hrišćanski sledbenik Dionisije Pseudo-Areopagit to teološki zasniva (uglavnom kompilacijama bez relevantne ontološke težine) za crkvene potrebe, u svojim spisima.
Korelacija između etrurskih i slovenskih božanstava u paleolingvističkom pogledu zadivljujuća je. Etrurski Jupiter ili Zevs -Tin(ia), istovetan je sa srpskoslovenskim din, dan (''Zbog grčkih koradikala Dōis i Dômâtér dozvoljena je i fonetski potpupo opravdana pripadnost imena Da(j)bog i Da(j)6abe (singular!) leksičkoj grupi dies Tin Juppiter" (tamo, str. 81). Vertumnus kao glavno rasensko božanstvo identičan je sa sloveno-srpskim ''vladha'' ili mlađim ''lada'' (str. 90-100).
Etrursko-rimski Mars isti je semantički kao naše ''junak'' (str. 103), a Turms kao rasenski Merkur ili Hermes grčki, pelastički (kimersko ( sembersko (-trački) Imbros, najneposrednije je koradikalan sa srpsko-slovenskim tulmaču (isto, str. 104-113), a to je prema leksemskom minimumu *tel - 'jasan, svetao', i *(s)ter *(s)tel 'prostrt, svetao, vidan' što i znači lidijski Atramon i slovenski Svarog (u starini se Zagreb, prema Sabljaru, zvao ''Soroga'' - Svarogov grad), slično hetitskom Telepinuš kao božanstvu svetlosti prema autohtonim Subartu / Taalibanu i Huritima i likijanskom Tel(e)m-y (isto, str. 110) 111)
Sledeća potvrda paleolingvističkih etrursko-slovenskih (pelaških) veza, nalazi se u pojmu ''grad''. Etrurski toponim Cortona koradikalan je sa indoevropskim *ghordho (ograda, grad) i slovenskim 'gradu', 'grad'. Dr Stevan Josifović u sumarnom pobrojavanju etimoloških mogućnosti koje bi za ovaj pojam važile naglašava: ''dovodeći ga u vezu sa predgrčkim Gortyn, akad. g./okortys, maked. Gortynia, frig. Gordia, trač. Kardia i etr. Curtum (tu verovatno spada i toponim Corduba)'', konstatuje proširujući Budimirovu tezu - ''koje sve označuju 'drven grad', odliku arhitekture dunavskih zemalja nasuprot kamenoj arhitekturi Mediterana.'' (Stevan Josifović, Nova mišljenja o indoevropskim jezičkim supstratima, Novi Sad, GFF, knj. IV, 1959, str. 105)
Herodotovi Sigini, Neuri i Budini sa svojom ksilotektonikom time su bliže primaknuti, kao i njihovi proto-indoevropski, odnosno srpskoslovenski koreni. Srodnost etrursko-latinskog naziva za frulaša, Subulo i grč. salpiux, etr. suflu i od Vuka zabeleženog srpskog termina sopilka u značenju ''velika svirala'', pokazana je do stepeia identiteta zbog formativa na '-lo' i tehničkog značenja 'frula'. To je značajan dokument za potvrdu tirsensko-slovenskih veza u starini, na koje se naslanjaju i termini Sopot, Sopoćani prema izvorima koji grgolje i klokoću. (tamo, str. 133-138)
Etimološko istraživanje reči 'zlato' počiva na međusobnoj vezi pelastičko-grčkih reči KsanJoV i ksutnoV sa hidronimom zlatonosne reke GeudoV, GalloV (SirbiV), do minimuma *ghoftos i etr.-lat. Santerna i rasenskog zamthic, zamtik i srpski 'žut' i 'žuna'. Trojanski hidronimi Ksantos i Skamandros etimološki su u vezi sa etr. zamthik ''zlatan'' i dolatinskog santerna sa osnovom u -'žalta, žolta', kao i 'zelen, zelje', ali i prema alkoV - bakar, crvenkasti ton, jer obe reke sam Homer imenuje ''tamno crvenim'' i ''srebrnih virova''.
Poslednje poglavlje Budimirove studije Pelasto-Slavica za našu temu arheografije Srba donosi najviše sadržaja. Argumentacija u prilog etrursko-srpskih veza i njen analitički rezultat, poduprta je rekonstrukcijom u kojoj se razaznaje društveni rečnik naroda u doklasično doba (termin Sebar), balkansko-anadolske seobe i tehnička dostignuća karakteristična za ono vreme. To se odnosi pre svega na zanimljiv i mnogo raspravljan naziv za dvoseklu sekiru - ''labris'', poznatu još iz kritsko-egejskog kulta. On tu reč odvaja od pelastičkog labyrinthos i vezuje je za dogrčku epiklezu boga Hermesa - Imbros i Imbrasos, izvodeći je iz korena saip /sip /simp u značenju - 'vezati, svezati', što i odgovara Hermovom i Imbosovom karakteru čuvara i sabirača stada (pastira), kao i vezisti između bogova i ljudi i tumaču poruka. Tu on navodi pelastički kordikal Zibysthides (Sibistid, trački Srbid) dokumentovan kod leksikografa Hesihija, te simblos, 'sipya', gambrios u poređenju sa lat. 'simpulum, simpurium'.
U daljem sledu navođenja Aristofanov izraz KimberikoV (Lusistrata 45) dovodi u vezu sa srpskoslovenskim 'sьmbera' i 'simber, simbro' (sličan toponim oblasti Semberije), sa ekvivokacijom društvenog termina sebar i osnaženjem kroz arap. 'sëmber' kao pomoćnik u zemljoradnji i balt. 'bendra' u značenju društvo, socijetet. Nalazeći u Italiji ime za kotlinu koje glasi Simbruium koju čini reka Anio u oblasti Ekva, on ga povezuje sa srb. sl. 'simber' i dogrčkim 'simblos' ( sud, ostava, koš), tako da u onomasiološkom pogledu odgovara našem 'kazan'.
Usleđuje i konstatacija, kako: 'Isto tako ne može se ništa reći o pripadnosti etrurskog 'nomen gentile Sempronius', koje akademik Oštir uzima u obzir pri tumačelju slov. 'Simbru', 'sebar'. Baza 'sambro', koja se prema tome može samo naslućivati za etnik Ambrônes, ima doduše, svog najbližeg srodnika u grčkom deminutivskom 'hapax legomenon amnion' (od starijeg 'sambno'). Ova veza nije beznačajna kada se zna da se smenjuju sufiksalni elementi 'ho/ro'. Izlazi da se za naš termin 'simbro' moraju tražiti pouzdaniji srodnici.
Prema mišljenju Rozwadowskog to su bili 'Cimbri' koji se redovno javljaju sa Ambronima i Teutonima, a po tome, to bi mogli biti Kimberoi koji se javljaju i u antičkom rečniku sredinom V v. st. e. (vidi - str. 179) Za njih Budimir obezbeđuje važan deo svoje pelasto-slavističke analize: ''Oblik Kimmerioi, pa prema tome i pridev 'kimmerikos' poznat je već pesniku Odiseje kao i grčkim anadolskim kolonijama već početkom VII v. st. e. anadolski oblici njihova imena glase 'Gimmirri' (na vavilonskim spomenicima) i 'Gamer' (u Starom Zavetu).
Prema Hroznom (Hist. de Asie Anter., 197), c njima su vođene borbe oko Karhemiša na gornjem Eufratu već pod kraj H v. st. e. Ajshilova dubleta 'Gabioi' nasuprot homerskoj 'Abio' (baza *saip-) pored hronološki neodređene glose 'Ziby(s)thides' (isp. lat. kordikal 'prôsâpia') svedoče o vremenskoj i geografskoj neujednačenosti tog procesa. Sa tim stanjem slaže se i psiloza u Hermesovu imenu Imbros i u karskoj glosi imbo-''inmentum''. Ova psiloza, svojstvena uostalom jonskim i ajolskim govorima, isto kao i Aristofanov pridev 'kimberikos' koji neki izdavači bez potrebe prepravljaju u 'kimmerikos', govore u prilog naše hronologije.
Na isti zaključak nas upućuje i Hesihijeva glosa KimmeriV qea ''mater deorum'' čija geminata 'mm' pokazuje rezultat asimilacije starije grupe 'mb'. Ime tog frigijanskog božanstva navodi na pomisao da je osnova simb(e)ro - ''coniunctus, socius''postojala već, u balkanskoj postojbini anadolskih Friga. To bi značilo da slov. društveni termin 'simb(e)ro'- ima semantički bliže leksičke srodnike ne samo u tračkoj glosi 'Ziby(s)thides' i u lat. ' prôsâpia ', nego i u drugim indoevropskim dijalektima.'' (isto, str. 186/187)
Dve reči zasigurno potiču iz slovenskog rečnika, a to je Plinijeva viverra - ''veverica'', kao i zoonim u grčkom ''kauna'' (odkle i Aristofanovo kunnakeV (kunići): ''Izlazi da je Aristofan dobio i ovaj kulturni termin preko onog istog posrednika preko kojeg je došao i termin kimberikoV. To su tračka plemena između Ponta i istočnih Karpata preko kojih su slovenska naselja u oblasti Tripolja jedino i mogla da saobraćaju sa grčkim trgovcima i kulturnijim balkansko-anadolskim jugoistokom.'' (isto, str. 188) U jednoj ranijoj studiji ''Protoslovenski i staroanadolski Indoevropljani'' (Zbor. Fil. fak. II, Bgd., 1952, str. 256), Budimir je odsečno zaključio: ''Slovenska hrišćanska ''sedmica'' potisnula je stariju ''peticu'', jer se sreda nalazila između drugog i četvrtog dana tog vremenskog perioda. Od Strabona znamo da je Pitagorina ''petica'', a svakako i tetraktiV, preuzeta od tračkih plemena, koja su po svoj prilici bila južni susedi protoslovenskih naselja. Najstariji Slovenin zabeležen u istoriji, po imenu Bož, stajao je na čelu plemenskih glavara kojih je bilo 72. To bi se moglo objasniti time što je sunčana godina od 360 dana imala 72 nedelje po 5 dana. Ova etrursko-slovenska podudarnost možda nije slučajna, pogotovo ne onda ako ne ostane jedina.''
Kao što smo izložili, Budimir se izuzetno potrudio da ova veza ne ostane jedina, a valjalo bi dodati da i u etrurskom silabarijumu Radivoja Pešića prilikom dešifrovanja 'vinčanice' iskaču tri temeljna slova - lambda, delta i alfa, kao ro, alfa, sigma ili obrnuto. Lad ili LAD(a) - 'vertumnus' ili 'sar', 'ras', bili bi korenovi mnogih nama dobro poznatih srpskoslovenskih reči. (R. Pešić, ''Syllabarium Etruscum'', Arezze, 1980, ''Scrittura di Vinča'', Milano, 1985; ''L'Origine della scrittura Etrusca'', Milano, 1985)
Što se pitanja pismenosti tiče, već smo ranije navodili podatke o vinda-runama episkopa Ditmara, kao i 'Novgorodski letopis' (1208), na kome se pokazuje zapis-amanet starih slovenskih paganskih kneževa, kao i 'čerte i reze' monaha Hrabra. Upotrebu štapića sa uzrezanim slovima spominje i Cezar kod galskih druida za koje se pretpostavlja snažan uticaj grčko-varvarskih naselja u Podunavlju, odakle potiču i germanske rune, mada severnije ka oblasti Ponta. Radovi profesora dr Radivoja Pešića oslonjeni su na ove drevne izveštaje iz kojih crpu snagu za dešifrovanje Vinčanskog pisma, što nam sada nije tema.
Ako bismo sveli i saželi navedenu argumentaciju do koje smo stigli sledeći istraživanja Milana Budimira, moglo bi da se zaključi sledeće: Pelasti su protoindoevropski narod unutar čijeg okruženja obitavaju i srpski Sloveni kao Protosloveni. Sa tom su zajednicom oni u miksoglotiji, a to međusobno jezičko prožimanje ustanovljava im identitet u istoj meri, u kojoj pokazuje i da im je postojbina Donje Podunavlje, kao i Podnjeparsko Zakavkazje do u duboku starinu. O ovoj vezi Srba i Slovena sa Pelastima imamo potvrde u artefaktima materijalne kulture (koje je prvi izložio sa otkrićem Vinčanske civilizacije Miloje M. Vasić), a Budimir je naročito isticao oblast metalurgije, vojne i grnčarske industrije vezane za ime Kimera i Sigina, to jest Simbera, Sembera, Sebara ili Srbalja, kao i plovilačka ili brodarska umeća vezana za ime Neura ili Naura brodoteča, takođe srpsko-slovenskog plemena, kojima treba pridružiti arhitekturu u ksilotektonici kod Šafarikovih Budina i pismenost Pešićevih i Vasićevih Vinčanaca (Sigina-Kimera-Sembera) kako se čini izglednim, uz ostale manje poznate pelaške supstrate. Ova vinčanska, odnosno pelaška kultura, u koju spada i slovenska civilizacija, jeste protoindoevropska i autohtona u Staroj Evropi.
Aleksandar M. Petrović
Odlomak iz knjige Kratka arheografija Srba
